bela crkva
Seminar
U ovaj projekat uključeni su učenici Tehničke škole ne samo iz Bele Crkve, već i oni koji žive u okolnim mestima: Vršcu, Vračevom Gaju i Jasenovu. Osim učenika Tehničke škole, u rad su uključeni učenici iz Gimnazije.
Prema rečima prof. Rade Gave, shvatili smo da postoji neka vrsta rivalstva između učenika Gimnazije i Tehničke škole. Međutim, ravnopravnim uključivanjem svih učesnika u rad i prihvatanjem svih dobronamernih sugestija, do kraja seminara smo uspeli da prevaziđemo taj problem, tako da smo mišljenja da je to jedna od uspešnijih "akcija" ovog seminara.
Grupa je nacionalno mešovita, što procenjujemo kao veoma dobro. U grupi ima Srba, Rumuna, Roma, Čeha (iz mešanih brakova). Bela Crkva generalno ne poznaje problem međuetničke netrpeljivosti i netolerancije, apsolutno svi kažu da žive lepo i složno, u mestu vladaju više nego dobrosusedski odnosi, tolerancija i međusobno uvažavanje i poštovanje različitosti. Niko ne živi izolovano i svi se među sobom druže i pomažu. Zaista se stiče utisak prilično mirne, opuštene i idilične atmosfere koja je na sve nas delovala veoma pozitivno.
Čini se da veći jaz postoji između Gimnazije i Tehničke škole nego što postoji bilo kakva vrsta preispitivanja i netrpeljivosti, ma i u naznakama, među bilo koje dve nacionalnosti koje žive u Beloj Crkvi.
Petak je bio posvećen upoznavanju i razbijanju leda, integraciji grupe i pre svega upoznavanju sa osnovnim zamislima projekta. Takođe, sakupili smo asocijacije na reči "kofer" i "budućnost". U hodu smo procenile da je ovoj grupi potreban jedan "jači" uvod, pa smo prvi deo dosta razgovarali, a jedan deo radionice bio je posvećen emotivnim iskustvima vezanim za asocijacije na kofer.
Subota je bila posvećena prikupljanju ideja za male akcije, prezentaciju i karavan. Grupa nam je predstavila prikupljeni materijal i razgovarali smo o drugim mogućim izvorima koji bi im mogli pomoći da obogate prezentaciju. Predstavile smo im modele i različite forme prezentacije. U subotu popodne dobile smo od njih istinski upotrebljive ideje koje smo na kraju prodiskutovali svi zajedno i uobličili ih. Na kraju napornog dana zadatak grupe, u parovima, bio je taj da nas provedu kroz grad kao turistički vodiči i ispričaju neke, njima važne zanimljivosti.
Nedelja je počela s problemom - manji broj učesnika (loš nedeljni prevoz, maturske večeri u subotu). Međutim, uprkos malom broju učesnika, rezultati ove kratke ali efektne radionice, posvećene pravljenju akcionog plana, konkretizaciji malih akcija i prezentacije i promovisanju projekta KOFER u lokalnoj sredini, učinile su nas vrlo optimističnima.
Tema kojom se bavi grupa iz Bele Crkve su prevashodno ljubavna i druga pisma, i uopšte, ljubavni odnosi kroz epohe. Grupa će napisati proglas javnosti (imaju odličnu saradnju sa većinom lokalnih medija) i pozvati građane da u biblioteku donose svoja stara pisma i dokumenta. U biblioteci postoji fotokopir, pa će originalno pismo moći da bude vraćeno vlasniku, uz dozvolu da se kopija koristi kao eksponat za prezentaciju.
Takođe, ova grupa ima potrebu da na zanimljiv i kreativan način apeluje na lokalnu zajednicu da se povrate stara vredna mesta u Beloj Crkvi. Ustanovili su kroz istraživanja da se većina priseća kako je "nekad bilo...". Zbog toga smatraju da je važno ukazati da bi dobro moglo da bude opet. To je element budućnosti kojim se bavi ova grupa.
Akcije
Putujem dovde
PUTUJEM DOVDE je duodrama u jednom činu, sa ciljem da se prepozna kofer kao metafora čovekovog života na balkanskim prostorima. Posle predstave publika je ostala do 22 časa, do samog zatvaranja biblioteke, u uzbudljivom razgovoru i vrlo otvorenom dijalogu o temama koje nisu uobičajene i svakodnevne (ratni i posleratni život i školovanje, ženski logori u Beloj Crkvi). Tako se rodila ideja da belocrkvanski Radio Sunce zajedno sa učenicima napravi specifičnu fonoteku, odnosno arhivu zapisa o najstarijim sugrađanima i o specifičnostima života u našem gradu. Ovaj predlog podržava i TV Banat pa bi video-zapisi išli paralelno (Bela Crkva-Vršac).
20. jula 2007. naša duodrama PUTUJEM DOVDE snimljena u studiju Radija Sunce i emitovana kao radio drama.
Oslikavanje šljunka kao pritiskača za pisma
Devet belocrkvanskih jezera nastalo je veštačkim putem, vađenjem šljunka. Na izabranim, lepim komadima radioničari su oslikali predele svoga grada, napisali prijateljsku poruku i broj telefona, i poklonili ih prijateljima iz saradničkih gradova.
Pre toga, postavljena je izložba u gradskoj galeriji.
Pošalji poruku
U centralnom delu grada svi sugrađani koji su to želeli mogli su da napišu neku poruku na bilo kom jeziku i stave je u malu bocu. Bočice su bile jednoobrazne, papiri raznobojni, tajnost zagarantovana. Učešće turista i sugrađana bilo je spontano, sa očiglednim simpatijama i odobravanjem. Pored poruke mnogi su ostavljali broj mobilnog telefona i adresu. Zahvaljujući predsedniku ronilačkog kluba iz Bele Crkve, sve poruke su sa skele Dunavom poslate u prekogranični region.
Ljubavni lavirint
Tema grupe iz Bele Crkve bila je ljubav: u pismima, dokumentima, advokatskim spisima, spomenarima. Različite poruke iz tih dokumenata pokazale su mnogostruko lice ljubavi koje nije jednostavno predstaviti. Ponuđeni su i ljubavni kolačići, jabuke, dopisnice, oslikani ludi kamenčići i lekovite travke za ljubavne boljke. Arijadne su vodile publiku kroz lavirint, odnosno vremenski hodnik ljubavi, do staze nade, vere u ljubav za sve.
Predstavu je snimao i emitovao TV Banat, a pratila ga je i lokalna štampa, uz punu podršku SO Bela Crkva.
Fotoplov
Tokom jednog popodneva grad je imao paralelni život – U odeždi naših predaka. Ulični performans je izveden uz učešće učenika, štićenika Doma za nezbrinutu decu i omladinu, roditelja, saradnika grupe i sugrađana. Kostime su nam pozajmili Česi južnog Banata i depo vršačkog pozorišta "Sterija". Učenici su šetali gradom zajedno sa roditeljima, u odeći predaka, slušali muziku u lokalu "Dobra stara vremena", glumili svadbeno veselje i građanske vizite, a uveče sa mladom i mladoženjom otišli u diskoteku. Te fotografije poslužile su za dizajn dopisnice za darivanje saradničkih gradova. Učesnika je bilo četrdeset, a publika ceo grad.
Karavan
Ne zaboravite nas kad upišemo faks
Maja 2007. godine sve je počelo instruktažom za profesore koordinatore, a završilo se Karavanom prijateljstva koji je trajao od 29. oktobra do 4. novembra. Predstavnici grupe iz Subotice i mi iz Bele Crkve sastali smo se u Beogradu i krenuli ka Kragujevcu, gde su nas dočekali ostali predstavnici grupa iz svojih gradova, uključujući i domaćine, Kragujevčane. Prva dva dana smo imali upoznavanje svih članova, raznolike radionice i probe za performanse, kojima smo predstavljali naše gradove. Cilj ovog karavana prijateljstva bio je upravo upoznavanje i zbližavanje sa vršnjacima, srednjoškolcima iz drugih, udaljenih gradova i sredina.
Tokom ovih sedam dana karavan je obišao Kragujevac, Vranje, Dimitrovgrad, Belu Crkvu i Suboticu, a još nas očekuje ponovni susret u Beogradu, sredinom decembra, i svi to željno iščekujemo. Naši mentori Ivana, Zaga i Prota su nam, pored svojih strogih zahteva za disciplinom, dopuštali da u hotelskim sobama ostajemo zajedno do jutra i bolje se upoznajemo sa prijateljima iz drugih gradova, sa kojima smo i dalje u kontaktu i planiramo da nastavimo druženje i održimo to novonastalo prijateljstvo što duže u životu.
Iako ovaj projekat još uvek nije gotov, svi mi iz karavana čekamo sledeći projekat u kome ćemo se maksimalno angažovati i pokušati da damo 110% svojih mogućnosti. Iskreno se nadamo da će grupa 484 proširiti svoju saradnju sa srednjoškolaca i na studente, jer mnogi od nas uskoro kreću put fakulteta, a ne želimo da okončamo saradnju koju pruža ova NVO.
Iz Karavanskog dnevnika
- U Beloj Crkvi spavamo u Domu za nezbrinutu decu. Jako sam plakala. Ovaj Karavan načinio je bolju osobu od mene.
- Najlepše i najbolje Buđenje grada bilo je u Beloj Crkvi. Deca iz Doma su nam pomagala, smejala se, nosila kofere, delila flajere... Kad smo pošli, na ulasku u autobus, jedno dete me je zagrlilo, namestilo obraz da ga poljubim... Ne verujem da ću taj događaj ikada zaboraviti.
- U Beloj Crkvi odseli smo u dečjem Domu. Sad sam shvatila šta imam i da ne treba da se ljutim i rušim pola sveta kad mi, na primer, mama ne dozvoli da kupim nešto...
- Čistili smo lišće u Domu u Beloj Crkvi. Metla mi mnogo bolje stoji od knjige. Metle su zakon. Ovo je nešto najlepše što sam doživela sa svojih 18 godina. I dajem obećanje da ću se manje svađati sa roditeljima.
|