KRAGUJEVAC
Seminar
U petak uveče smo pre svega želeli da se bolje upoznamo sa članovima Sopčeta, s njihovom motivacijom i odnosom prema okruženju. Kako se radi o grupi koja se već duže vreme okuplja prema ličnim afinitetima, nije bilo potrebno raditi na integraciji grupe. Učesnici nisu prikupili nikakav materijal, ali su nam izložili svoje viđenje projekta.
Večernji blok radionice bio je posvećen našim izlaganjem o načinima prezentacije, uz materijal koji smo prezentovali putem video bima. Grupa je dobila zadatak da uradi Kragujevačku razglednicu iz našeg ugla.
Radionice su održane u prostoru Prve kragujevačke gimnazije, Sopčetu. Kako prostor nije bio savršeno funkcionalan za naše radionice, deo smo radili u parku.
Drugi radni dan smo započeli vođenjem kroz grad - radionica u otvorenom prostoru - osvrćući se na istoriju svakodnevnog života. Usledila je radionica na otvorenom prostoru: Lični kofer, gradski kofer i kofer za Sopče - asocijacije na "kofer" i "budućnost".
U drugom bloku su učesnici dobili zadatak da osmisle svoju prezentaciju i svoje viđenje karavana. Razrađivali su ideje za letnje aktivnosti. Dan smo završili primerima grupe Škart, kao i filmom o Sopčetu.
Učesnicima seminara smo dali zadatak da konkretizuju promociju malih akcija projekta u javnosti, sastavljanjem akcionog plana za leto, podelom zaduženja i usvajanjem predloga radnog materijala.
Akcije
Kao kiša oko Kragujevca
Grupa iz Kragujevca razmišljala je šta učiniti da dobre i lepe stvari ne zaobilaze njihov grad kao mačka oko vrele kaše, to jest kao kiša oko Kragujevca. Tokom leta, na ulicama i prometnim mestima u gradu, Kragujevčani su pitali svoje sugrađane šta u gradu vole, a šta ne, šta bi promenili, koja su im mesta važna u njihovim ličnim životnim pričama i zbog čega? U ovoj igri - uličnoj anketi učestvovali su kako rođeni Kragujevčani, tako i oni koji su u ovaj grad došli i u njemu ostali, često neočekivano i za sebe same (u izbeglištvo i raseljenje).
Na osnovu odgovora napravljena je izložba zapisa (neki su bili lepi, neki gorki, neki duhoviti, neki konstruktivni), kao i lične mape grada, a sve je rezultiralo koreografskom numerom "Ples na kiši". To je bila tužna, usamljenička, poetska igra sa kišobranima, o rastancima i ponovnom sastajanju, kojom je ova grupa poručivala "i ne kao kiša oko Kragujevca".
Nina Simić i Nebojša Ćirić, studenti, kažu da im je najvažnije mesto u Kragujevcu trg ispred Prve kragujevačke gimnazije "jer odavno predstavlja mesto spajanja. I mi smo se tu upoznali, na jednom koncertu, i prvi put poljubili."
Mirjana Perić, prodavačica na zelenoj pijaci, voli ovu pijacu: Meni je ova pijaca najdraže mesto u gradu. Toliko prijatelja vidim ovde svakog dana. Jedva čekam svaki sledeći dan da ponovo dodjem ovde. Ova pijaca postala je moj drugi dom, otkako sam ostala bez muža.
Lica Jevtić, oboistkinja: Mesto za koje vezujem najviše lepih uspomena je svečana sala Prve kragujevačke gimnazije. Tu sam nastupala prvi put. Sala je bila puna. Kada sam završila, svi su ustali i aplaudirali. Za mene je to bio neponovljiv doživljaj.
Marko Tanasijević, odbojkaš: Ja obožavam sport i zato mi je sportska hala 'Jezero' omiljeni prostor u gradu. Tamo sam gledao ljude koji su pozitivno uticali na mene - zbog njih sam počeo da treniram odbojku.
Jovan Kraljević, ulični prodavac knjiga: Po mom mišljenju, Kragujevac je upravo ova pešačka zona. U njoj svakog dana vidim na hiljade ljudi, svako ide svojim poslom, razmišlja o svojim problemima, sanja svoje snove, ali oni zajedno čine ovaj grad.
Nevena Dimitrijević, aktivistkinja: Kada se kaže Kragujevac, uvek prvo pomislim na Šumarice. Dobro je što se Kragujevčani i dalje sećaju nevinih žrtava, i što se tradicija i svest grade upravo na antifašizmu.
Dragan Zorić, književnik: Izvor moje inspiracije je Metino brdo. Kad ne znam šta da pišem, odem tamo noću, vidim panoramu grada sa stotinama upaljenih svetala i setim se da je samo u ovom gradu toliko hiljada jedinstvenih sudbina – tada uvek dobijem neku ideju.
Miloš Danilović, učitelj: Zaštitni znak Kragujevca je, po mom mišljenju, pozorišni život. Ovde je najstarije pozorište u Srbiji i simbol želje Kragujevčana da budu prosvećeni.
NN, građanin: Sećam se, sa FIĆOM su, sa koferima, strinama i loncem punjenih paprika za usput, čitave porodice putovale u posetu rođacima na drugi kraj zemlje.
Karavan
Ljudi koji se češkaju po glavi i oni drugi
"Nemam pojma!", "Ni po čemu mi nije je poznat…" - to su najkraći odgovori na pitanje po čemu su poznati gradovi Bela Crkva, Dimitrovgrad, Vranje i Subotica. Doduše, pomenuta je vranjanska paprika i da "u Vranje nema laganje", ali...
Češkanje po glavi i pogled tipa "je l' taj grad uopšte postoji?!" navode nas da se zapitamo koliko poznajemo okruženje u kome živimo, u prevodu - majku Srbiju.
Kragujevčani su, osim Šumarica, izdvojili i centar grada kao nešto što bi pokazali svima, ali mnogi smatraju da je centar grada = centar svega.
A jedna mala, naizgled nebitna i primitivna, revolucionarna, kreativna i nadasve inteligentna grupa mladih iz pomenutih gradova poželela je da to nepoznavanje potpuno promeni. Zamislili su tako da uveče đuture prošetaju gradom i predstave svoje gradove u najboljem svetlu.
S koferima i flajerima šetali su po gradu, promovisali svoje gradove i išli ka budućnosti. Svako je znao šta da spakuje u kofer i tako predstaviti sebe, jer taj kofer neće biti samo moj, već i naš - Kofer za budućnost.
Kragujevački kišobrani
Kao kiša oko Kragujevca...
Za mnoge je ova izreka prva asocijacija na Kragujevac. A da li je tako?
Kiša je romantična, na kiši šetaju zaljubljeni. Zar toga nema u Kragujevcu? Mi kažemo da ima. Uzimamo kofice za polivanje cveća i prskamo se vodom iz njih na ulici – pravimo svoju akciju na 'kiši' po vrelom letnjem danu. Usput, pričamo sa sugrađanima, pitamo ih da nam ostave poruke o gradu u kome živimo, da nam donesu drage predmete. Shvatamo da su oni tužni, umorni, ljuti na grad u kome žive. Hoćemo da im pokažemo kako mi verujemo u budućnost i imamo snage da je gradimo.
Kako pokazati energiju?
* Igraćemo!
* Ali ja ne znam da igram...
* Nema veze, to neće biti neka zahtevna koreografija. Bitno je da pokažemo emociju...
I tako se rodila ideja za ples na kiši. Radimo zajedno, svako daje svoj doprinos – osmišljamo rastanak, povratak, susret sa starim prijateljem, učimo kratku koreografiju. Sve to povezujemo sa početnom idejom – i u Kragujevcu pada kiša, i ovde se dešavaju lepe stvari.
I zato uzimamo kišobrane. Spremamo svoje vodiče kroz Kragujevac (u njih ucrtavamo mesta koja su nam draga da bismo ih pokazali gostima), razglednice, pečate i kišobrančiće da spakujemo u svoj Kofer.
Spremni smo za Karavan. Dolaze nam gosti iz četiri grada dok pada lagana kiša.
Simbolika...?
|